Што се десило од прошлог скупа до данас?

Савјет мјесних заједница Грбља, Грбаљ 15. март 2009.


Прошло је нешто више од годину дана од када смо били окупљени овдје 19. јануара 2008. године протестујући против намјере Министарства туризма и заштите животне средине да поново изгради депонију у Грбљу.

Од тада, па до данас нијесу се промјениле три ствар:

1. Одлучност Грбљана и грађана Котора да се не дозволи изградња депоније на Трешањском млину.
2. Противљење локалне управе Општине Котор да се регионална санитарна депонија за општине Будву, Тиват и Котор изгради на њеној територији. Савјет мјесних заједница, имао је састанак са предсједницом општине госпођом Маријом-Мајом Ћатовић и њеним сарадницима 11. марта 2009. године на којем нам је саопштено да општинско руководство и даље чврсто стоји на стајалишту да регионалној депонији није мјесто на “територији Котора”.
3. Нажалост, још увјек, се није промјенила намјера Министарства туризма и заштите животне средине да изгради депонију на Трешањском млину.
   

Укратко желимо и да се осврнемо на 6 догађаја везаних за проблем депоније, који су се десили претходне године:

1. У периоду од 19. јануара до краја фебруара 2008. године организовано је потписивање петиције против изградње депоније на Трешањском млину. Сакупљено је укупно 2500 потписа што Грбљана, што становнка Котора и околних мјеста. Користимо прилику да се и овога пута захвалимо свима који су нам на овакав начин пружили подршку.
   Скупштина Општине Котор расправљала је на предлог Народне странке и Савјета мјесних заједница Грбља о проблему депоније 3. јула 2008. године. На предлог градоначелнице госпође Марије-Маје Ћатовић предлагачаи су повукли предлог о реферндуму, а Скупштина затим усваја закључак у којем је изражено њено противљење намјери да се изгради регионална санитарна за општине Котор, Тиват и Будву, а могуће и Херцег Нови.
2. Министарство је припремило и ставло на јавну расправу “Документацију за одлучивање о потреби процјене утицаја на животну средину регионалне санитарне депоније у Котору”, током маја 2008. године. Савјет мјесних заједница Грбља доставља у писменој форми 26. примједби, на ову по нашем мишљењу веома мањкаву документацију.
3. Помоћник министра туризма и заштите животне средине господини Синиша Станковић у новембру 2008. године објављује да је се: “Општине Котор, Тиват и Будва нису постигле договориле, па је Влада у децембру прошле године донијела одлуку о проглашењу јавног интереса и на тај начин преузела на себе дио обавеза и одговорности за решавање тог проблема.
4. Министарство је прво планирало депонију на Трешањском млину, па затим на Кити, а сада се депонија поново планира на Трешањском млину.
5. На основу помињане Документације слиједи “Елаборат пројене утицаја на животну средину изградње регионалне санитарне депоније у Општини Котор”, којег је у новембру 2008. године израдио Енергопројект-Хидроинжењеринг а.д. из Београда. Елаборат није прихваћен 23. фебруара 2009. године од стране Комисије за његово врједновање. Комисија је дала 10 куцаних страница текста примједби на Елаборат и рок од 120 дана, да се он поправи. Савјет мјесних заједница Грбља је учествовао у јавној расправи и врједновању Елабората. Наше главне примједбе су сљедеће:
   A) Енергопројект-Хидроинжењеринг, који је израдио Елаборат, из лиценци, које је приложио, види се само има лиценцу за про-јектовање и изградњу водоводних и канализационих система. А они су, сложићемо се, нешто потпуно друкчије од депонија чврстог отпада!
   B) Стручњаци који су радили Елаборат су грађевински и технолошки инжењери. На основу којих стручних способности они могу да пишу о еколошким, медицинским, геолошким, хидролошким, социјалним, пољопривредним и бројним другим аспектима процјене утицаја на животну средину једне депоније чврстог одпата?
   C) Елаборат не садржи толико битних информација о мјесту гдје се планира изградња депоније. Тако, на пример, обрађивачи ни једном ријечју не помињу да би депонија требала да се налази у непосредној близини Радановића, недостају подаци о водотоцима, а ружа вјетрова, која се наводи је из Херцег-Новог. На јавној расправи покренули смо ова питања, а за одговор смо добили да су обрађивачи од Министарства добили као подлогу једну (стару) војну мапу у којој није било ових података. Можда је само један излазак на терен могао да поштеди и Министарство и Енергопројект-Хидроинжењеринг свих њихових “необавјештености”?

На крају, не остаје нам ништа друго него невјерица и бојазан, када се овако води рачуна о заштити наше животне средине!